Mešanac, Valjevo
Zar je moguce da me bas niko ne zeli za prijatelja? Ako mi bacite drvo, ma koliko ono bilo, ja cu vam ga doneti. Kao igracemo se I malo po malo, nasa srca ce se povezati. Prvo cu vam malo smetati. Pomislicete - sto je ova Kiki dosadna, pa ne mozemo se ceo dan igrati. I dok se okrenete, pitacete se - gde je Kiki? Nedostajacu vam. Ali ja jos nemam takvog coveka. Nisam mala, cupava, bela, nisam decak, I niko nije rad da mi pruzi sansu. Nemaju vremena. Zure. A ja bih ih naucila da zastanu, sednu, odmore se I ponovo pocnu da se igraju, grle I vole. Potrebna mi je samo sansa. Stara sam oko sest I po meseci, primila sam tri vakcine protiv zaraznih bolesti I nalazim se u Valjevu. Pre tri meseca ostavljena sam na ulici sa bracom, koju su odmah odabrali, a ja sam ostala da zivim u parku. Igrala sam se, pratila ljude, upoznala ceo grad. Trazili su me, vracali, stizali su I neki pozivi za dom, ali im nisam dovoljno usla u srce I predomislili bi se. Zapravo, ovih dana trebalo je da putujem u dom, pa su me I sklonili, da opet ne odlutam, jer, takva sam, srce me ponese, ali opet nista. Sada mole da mi date sansu, muce se I brinu za mene. Moraju me vratiti u park, gde je vec puno kuca I ja cu opet krenuti za nekom rukom koja me pomilovala, srce ce me poneti, I zalutacu... Vasa Kiki